Značaj pravilnog hoda za očuvanje zdravlja lokomotornog sistema

Jedan od načina promene položaja tela u prostoru je hod. To je kretanje kod kojeg je telo u svakom trenutku u kontaktu sa podlogom. Postoji faza sa kontaktom oba stopala o površinu kretanja i faza gde je samo jedna noga u kontaktu sa podlogom (klaćenje suprotne noge). Trčanje, za razliku od hodanja, se karakteriše time da nikada obe noge nisu istovremeno oslonjene o površinu kretanja. Smenjuju se faze kontaktom samo jedne noge o podlogu i period kada je telo u skoku.

Hod je kompleksna aktivnost čiju ozbiljnost shvatamo tek kada zbog bolnosti nismo u stanju da se najekonomičnije krećemo. Od kontakta pete prednje noge o podlogu, preko rotacije kostiju potkolenice pa sve do rotacije kostiju karlice i lumbalnog dela kičmenog stuba u odnosu na butnu kost, pokrete kontroliše nervni sistem putem ekscentričnih i koncentričnih kontrakcija mišića nogu: mm. tibialis anterior et posterior; m. tensor fasciae latae; mm. gluteus, minimus, medius et maximus; m. ilipsoas; m. piriformis i drugih. Osim rotacije, prisutni su i drugi pokreti u zglobovima, a naročitu u karlici gde se smenjuju čak 5 tokom hoda.

Nekoliko osoba mi je iznelo veoma zanimljivo zapažanje da smo usled načina života prikovanog za radni sto i računar, jednostavno zaboravili da hodamo. Takvo mišljenje zaista može biti utemeljeno jer se mišići predviđeni za funkciju hoda koriste ne redovno i ne adekvatno što uzrokuje čitav niz problema kao što su skraćenje i slabljenje mišića, dislokacija zglobova, bol. Usled dugotrajnog nepovoljnog položaja tela ili prekomernog korišćenja lokomotornog aparata javiće se bolni sindromi. Ovakva bolna stanja na periferiji utiču na nervni sistem menjanjem motornog obrazca pokreta (hod) čak i nakon prestanka bolnog stimulusa.

Funkcionalni blokovi zglobova karlice, donjih ekstremiteta i kičmenog stuba onemogućavaju pravilan hod čime se još više pogoršava i ovako narušena biomehanika lokomotornog aparata. Česta je pojava da usled određene disfunkcije mišićnoskeletnog sistema, način hoda se ne adekvatnim nervnim impulsima adaptira novonastaloj situaciji. Promena načina hoda od strane pacijenta uslovljena je i bolom afektiranog segmenta. Osoba će pokrete, razume se, izvoditi tako da ne provocira veću bolnost. Kada fiziološki ne ekonomičan ciklus hoda traje dovoljno dugo, nepravilan obrazac kretanja se mora izmeniti i osoba zaista mora ponovo da nauči da hoda.

Svaka promena u mobilnosti samo i jednog pokreta, dovešće do izmene u celokupnom ciklusu hoda. Ovakav novonastali hod naizgled deluje skladno i čini se da se osoba kreće kroz prostor posve ekonomično bez dodatnog napora ili narušene zglobne funkcije sve dok „slaba karika“ ne počne da popušta i počinje da daje znake prepopterećenja. To su najčešće pripoji tetiva i ligamenata za kost, tzv enteze. Njihovo preopterećenje dovodi do patoloških stanja: entezitis i/ili entezopatija, a na kraju i do njihovog oštećenja pa i kidanja.

Ponovo uspostavljanje fiziološkog, najekonomičnijeg ciklusa hoda postiže se vežbama koordinacije i balansa (propriocepcije), zajedno sa jačanjem oslabljenih i istezanjem skraćenih mišića i fascije. Vežbe se sastoje iz izvođenja ili održavanja pokreta sa otvorenim, a potom i zatvorenim očima. Vežbama  prethodi tretman manipulacijom ili mobilizacijom zglobova i/ili mekog tkiva već opisanim metodama. Logično je da će uspostavljanje fizioloških odnosa segmenata donjih ekstremiteta i karlice biti ključni za hodanje. Međutim potrebna je kompletna funkcionalna dijagnostika pokretljivosti zglobova, snage i elastičnosti miofascijalnog tkiva, pre svega kičmenog stuba i grudnog koša. Sveobuhvatnim pristupom uočiće se jasne restrikcije u lokomotornom aparatu koje je potrebno otkloniti.